О школи

Основна школа „Чегар“ почела је да ради 1965. године, у једном делу тек саграђеног објекта, у насељу које се тада звало Моша Пијаде. До 1970. године школа је радила са 12 одељења млађих разреда, као издвојено одељење Основне школе „Његош“ у Нишу. Од 1. септембра 1970. године школа почиње да ради као осморазредна школа. Тада је добила име Основна школа „Чегар“. На почетку школске 1970/1971. године школа је имала 35 одељења и 1108 ученика.

Основна школа „Чегар” Ниш

Нешто касније припојило се четвороразредно одељење из Доње Врежине, осморазредна одељења из Малче и Горње Врежине и четвороразредна одељења из Јасеновика и Врела. Припајањем издвојених одељења матичној школи, ова школа је постала скоро највећа школа у граду. У то време због недостатка простора радило се у три смене, а број ученика је стално растао. Услед наглог ширења града и великог прилива нових ученика, а због недостатка могућности за њихов пријем, школске 1983. год. из њеног састава издваја се један број одељења и формира се Основна школа „Родољуб Чолаковић“, у чији састав улази и осморазредно одељење у Малчи и четвороразредно одељење у Врелу, а матичној школи „Чегар“ остају осморазредно одељење у Горњој Врежини и четвороразредно одељење у Јасеновику.

Данас се образовно-васпитни рад у матичној школи реализује у 8 учионица, 9  кабинета и фискултурној сали, а осим тога у школи постоје и 2 одељења продуженог боравка за ученике 1. и 2. разреда. Школа има и библиотеку са око 13 000 књига. Канцеларијски и други простор одговара потребама школе. За наставу физичког васпитања користе се и спортски терени као и терен са вештачком травом.

О имену школе

С почетка XIX века Срби су били решени, ослањајући се на сопствене снаге, да коначно збаце вишевековну турску власт и ослободе се ропства. Пламен устанка започиње у Орашцу 1804. године под вођством Карађорђа Петровића. У ратовању против Турака, Срби до 1809. год. бележе велике успехе, а после ослобођења Београда и Шапца, устаничка војска кренуће и према Нишу. План је био да се и Ниш као стратешко место заузме и тиме акције пренесу и на југ Србије, према Лесковцу и Врању. Устаничке снаге крајем априла 1809. год. су већ на прилазима Нишу, међутим, неће одмах напасти. Главнокомандујући Милоје Петровић, у чекању повољније прилике за напад, наредио је да се војска на околним брдима ушанчи. Најистуреније положаје ка Нишу, на брду Чегар, запосео је Стеван Синђелић са својим ресавцима. За то време док су Срби „чекали“ повољни моменат за напад, у Нишу су турске снаге нарасле на 40 000 војника. Због неодлучности Срби губе иницијативу, тако да су Турци први напали најближе положаје устаника на Чегру. Тиме је започела славна битка 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Тог дана Синђелић је са својим јунацима до касног поподнева одбијао турске нападе у таласима, очекујући појачање. Била је то неравноправна борба, Турци су заузимали шанац по шанац, а Срби бранили и нападали, надвладавали и губили. Све је било узалуд, Турска надмоћ је била очигледна.

Када је Синђелић видео да од појачања неће бити ништа, борећи се сачекао је да што више Турака уђе у главни шанац, пришао је барутани и у њу опалио кубуром. Дошло је до велике експлозије која је затресла брдо Чегар, обасјала околину а много Турака и преосталих Срба отишло је у ваздух.

Стеван Синђелић

На Чегру је страдало 4 000 Срба и 10 000 Турака, што је јуначку борбу учинило и једном од најтрагичнијих у нашој историји. Турски заповедник Хуршид-паша, љут што му нико није допао шака и због превеликог губитка, наредио је да се од глава страдалих српских јунака сагради Ћеле-кула, за опомену Србима.

Ћеле-кула

Ћеле-кула данас Србима служи за понос. Она симболизује рађање једне нове Србије, показујући генерацијама колико је скупа цена слободе и независности. Част нам је да име славне Битке на Чегру носи управо наша школа, чији Дан школе управо данас обележавамо.

Leave a Comment