Воли своје – поштуј туђе

Милиони људи широм света последњи дан октобра уз маскенбал, логорске ватре и неизоставне бундеве прослављају „Хелоувин” (Halloween). Хелоувин (Ноћ вештица) одавно није верски празник, али још постоје елементи веровања у натприродне, мистичне појаве, вештице, магију и враџбине.

Утицај америчке популарне културе је Ноћ вештица „довео” на наше просторе. Људи воле нешто што личи на карневал и на тај начин уводе спектакл у свој живот и играју се мрачних сила. И тако, у потрази за забавом, Светог Луке се сете ретки, углавном они чија је то крсна слава.

Ученици VII/5 истуреног одељења у Горњој Врежини са наставницом историје обишли су сеоску цркву Свете Тројице и обележили велики празник Светог Луку, и уместо журке и костима показали да чувају тадицију. Између жита и бундеве, бирамо жито.

Свети Лука, писац једног од Христових јеванђеља живео је у 1. веку. Верује се да је Свети Лука лично познавао богородицу и да су три иконе са њеним ликом које је светитељ насликао најближе њеном правом изгледу. Због овога се сматра оснивачем хришћанског иконописа.

Ученици су се упознали са историјом Српске православне цркве; Српска архиепископија (1219—1346), Српска патријаршија (1346—1463), Борба за опстанак (1463—1557), Обновљена Српска патријаршија (1557—1766)

У време обнове Српске патријаршије Мехмед Соколовић је био високи чиновник, трећи међу везирима, члан „дивана“, својеврсне „владе“ Османског царства. Османске власти су хришћанске црквене организације сматрале за државна добра (мукате), која су, уз уважавање њихове посебности у односу на друге мукате, давана у закуп уз фиксирани износ годишње закупнине – одсека. Српски патријарси су на име одсека били дужни да плаћају 100.000 аспри годишње, а исто толико и на име таксе (пешкеш) за издавање указа (берата) приликом свог постављења и код сваке смене султана. Евиденција уплата на име одсека, као и издавање указа (берата), било је у надлежности Канцеларије црквених муката у Цариграду, која је била подређена великом везиру.

Српском патријарху је било загарантовано право да обавља своју верску службу, поставља епископе и, за Османско царство најважније, несметано прикупља дажбине од подређеног свештенства и верника, што је био једини начин да се измире огромне новчане обавезе према држави. Разлог за обнову Српске патријаршије био је очигледно првенствено економски. Царство је осећало прве знаке економског замора, експанзија је успорена, вођени су бројни ратови, смириване побуне, па је било неопходно изнаћи што више извора прихода. Постављање Макарија за патријарха несумњиво је извршено уз пуну сагласност турских државних власти, између осталих и Мехмед паше Соколовића, али то није учињено као уступак Србима, већ првенствено из економских разлога.
За Србе и њихову Цркву то је велики догађај. Пећка патријаршија је сада духовно објединила све српске етничке просторе, па чак и шире (делови Бугарске и Угарске). Обновљене су и основане нове епархије којима су обухваћени и расељени Срби: Требињска у манастиру Тврдошу, Пожешка у Славонији, Марчанска, Јенопољска, Вршачка, Будимска, пре тога Сремска… Било је укупно око 40 епархија на широком простору од Будима до реке Дрима у Албанији и од западне Бугарске до Јадранског мора.

Положај хришћанске цркве сада је био лакши. Дозвољена је обнова и изградња нових цркава и манастира. Подигнута је из темеља пећка припрата и потом живописана. Живописана је грачаничка припрата, изграђени су овчарско-кабларски манастири. Положај српског патријарха био је сличан положају цариградског патријарха у Фанару. Он је постао „милетбаша“ (вођа народа, етнарх) са великим и световним овлашћењима према хришћанским поданицима. Предлагао је на Порти избор митрополита и епископа, пресуђивао је спорове међу свештеницима, убирао порез од народа за годишњи данак султану, решавао брачне спорове у хришћанским породицама, имао право наслеђа код оних који умру без законитих наследника (право кадуцитета). Углед патријарха пред Турцима, а и у народу, био је велики. Патријарх је путовао по народу јашући на коњу у свечаној пратњи. Догодило се да у турском ропству, када Срби нису имали државу и световне владаре, њихову улогу по нужди на себе преузме Црква, односно српски патријарх.